Mesečev halo

Krenuli smo sa prvim večernjim satima, penjanje uz strme obronke Žaračke planine nije nam  tako teško palo. Nije nam smetala ni težina planinarskih rančeva na leđima punih piva i naše omiljene muzike, cilj je bio da što pre  stignemo do našeg mesta za kampovanje. Penjanje od nekih pola sata nama je trajalo kao večnost, konačno pred nama se ukazala livada okružena šumom niskih četinara. Žare i Šone su nameštali šator, Paki i ja smo krenuli po drva za 

Mesečev halo

vatru. Noć je bila vedra, a Mesec je već bio visoko na nebu,  te večeri je bio okružen blještavim prstenom, nikada do tada nisam video taj izuzetni fenomen. Ušli smo dublje u šumu da nasečemo drva, kad najednom ispred nas ograda i kapija, iza kapije nekakva koliba. Mesec ju je obasjao ali sa nedovoljno svetla, imamo nekakvu lampu ali ni ona ne baca dovoljno svetla. Ne možemo da nađemo ulaz, pravimo jedan krug u potrazi za vratima pa drugi, pa treći...Sad nam se čini da to traje čitavu večnost. Svašta nam se mota po glavi, Paki reče: “Pa da nije unutra neka baba koja kuva nešto u kazanu?” Prasnusmo u smeh obojica, najzad ugledasmo vrata koja kao da su se stopila sa  drvenim zidovima kolibe. Ulazimo pažljivo, Paki obasjava lampom po unutrašnjosti kolibe u nadi da ćemo naći onu babu u nekom od mračnih uglova. Babe nije bilo ali zato smo našli nekoliko kolaca od smrče idealnih za logorsku vatru. Dobro je, smrča kad gori ne stvara dim koji peče oči, obojica natovareni sa po par kolaca uputismo se ka šatoru. Iznenada tišinu noći prekinuo je zvuk sirena za vazdušnu opasnost, dopirala je iz pravca obližnjeg mesta Baljevac. Videli smo te sablasne tragove raketa kako paraju nebo, letele su u pravcu Kopaonika. Nekoliko sekundi kasnije začule su se podmkle eksplozije u daljini. Bez razmišljanja smo potrčali  ka šatoru, tamo je bilo sigurno,tamo su bili naši prijatelji, u tom trenutku to je bio naš jedini spas. Prošli smo kroz kapiju, a da je nismo zatvorili, ja sam se vratio da je zatvorim. Rekoh: “ Pa šta ako neko dođe i vidi da je otvorena kapija.”  Opet  smeh nas dvojice, zaboravili smo na one rakete. Šator je bio na mestu, možda ne baš idealnom za kamp, nekako smo klizili prema upravo zapaljenoj vatri ali nam to nije smetalo. Otvorili smo pivo, zapalili džoint, tabla trodona će biti valjda dovoljna do zore. Pili smo drugo možda treće pivo kad se začuo zvuk automobla, Žare reče:”E ovo mora da je milicija, dolazi po nas.” , a Nešo će na to:” Ma kakva milicija u ovoj nedođiji.” Polako počinje da nas hvata panika, šta sad, nije nas više brinulo bombardvanje, nego milicija, u toj frci ja zamišljam staru milicijsku fiću kako se penje uz blatnjavi planinski put. Dolaze po nas. Tada se pojavio Paki, naš spasilac da nam pesmom rastera crne misli. Otrčao je na kraj livade, popeo se na kamen koji se nadvijao nad dolinom reke Ibar. Tada je zapevao koliko ga grlo nosi: ”Ptico što ljubiš zvjezde sklopi krila, jer tijelo je tvoje san na dlanu mom.” Nismo više čuli zvuk automobila, nestao je u hladnom planinskom vetru. Polako smo se povukli u šator, gledali smo u vatru, sa kasetofona su svirali Kanda Kodža i Nebojša, Nešo je bacio praznu tablu od trodona u vatru, Žare je u uzviknuo: „Ne!!!, ostala je još jedna.” Nešo se bacio kao poput tigra u vatru i izvukao poslednji trodon. Spašen je, o  kakva sreća, u tom trenutku sa kasetofona je krenula dobro poznata stvar:” On me gledi, oke sjaje, šta s’ to pojo, šta s’ to pojo.”

Legli smo jedan pored drugog, vatra je gorela, a naše noge su klizile prema njoj, ispostavilo se da je ona blaga kosina na kojoj se nalazio šator učinila da imamo taj osećaj da ćemo upasti u vatru. Da li ćemo izgoreti do zore? Ujutru Meseca više nije bilo, nestao je i onaj čudni prsten, vatra je izgorela. Dok smo se u tišini spremali za povratak kući, magla je krenula od reke Ibar i lagano je obavijala  Žaračku planinu, progutala je  livadu, šator i nas u njemu.

27.03.1999.

Đole