Krenuli smo sa prvim večernjim satima, penjanje uz strme obronke Žaračke planine nije nam tako teško palo. Nije nam smetala ni težina planinarskih rančeva na leđima punih piva i naše omiljene muzike, cilj je bio da što pre stignemo do našeg mesta za kampovanje. Penjanje od nekih pola sata nama je trajalo kao večnost, konačno pred nama se ukazala livada okružena šumom niskih četinara. Žare i Šone su nameštali šator, Paki i ja smo krenuli po drva za Mesečev halo vatru. Noć je bila vedra, a Mesec je već bio visoko na nebu, te večeri je bio okružen blještavim prstenom, nikada do tada nisam video taj izuzetni fenomen. Ušli smo dublje u šumu da nasečemo drva, kad najednom ispred nas ograda i kapija, iza kapije nekakva koliba. Mesec ju je obasjao ali sa nedovoljno svetla, imamo nekakvu lampu ali ni ona ne baca dovoljno svetla. Ne možemo da nađemo ulaz, pravimo jedan krug u potrazi za vratima pa drugi, pa treći...Sad nam se čini da to traje čitavu večnost. S...